ROCKanje

Ukoliko kao određenu vrstu emotivnog graničnika uzmemo ostvarenje Srđana Dragojevića "Mi nismo anđeli" koje po svojim elementima duhovito-nadrealne priče svakako pripada razbarušenoj neobaveznosti, kako sadržajnoj tako i muzičkoj druge polovine '80-tih, kompletna naša odtadašnja kinematografija, a samim tim i nepostojeća diskografska industrija koja je, tehnički gledano trebalo da je proprati, svedena je na mučno i sirovo preslikavanje sumorne "sadašnjosti" ili na fleš-bekove koji su je inicirali. Ni traga raznovrsnosti neophodnoj da se stvori potreban spektar audio-vizuelnog doživljaja koji bi, pak, svojom kreativnošću i novim, višim dometima uticao na konzumente koji su i sami, kataklizmom društvenih vrednosti, pre postali ništavne sive individue no raspoloženi i nepretenciozni svaštari, a njih je u ranijim periodima bilo na svakom koraku.

            S druge strane muzička industrija u Srbiji strmoglavo se od početka '90-tih sjurila do svojih najnižih grana u istoriji. Od tog crnog vremena, možemo to bez ikakvog ustezanja tvrditi, više i ne postoji kao neka organizovana celina. Sporadični te misteriozni slučajevi kompanija koje su izvesno vreme pokazivale određene uspehe u objavljivanju domaćih pop - rok naslova samo su, nakon njihovog gašenja ili zamrzavanja, dokazivale surovu istinu da je nemoguće živeti od tog kabastog biznisa, makar se iza kulisa radilo i o čistom pranju para. Načinjena je neprocenjiva šteta koja ne može biti sanirana ni mnogo godina nakon društvenih promena iz prostog razloga što potencijalno tržište, ne ono veliko - jugoslovensko već primarno - srpsko, zaista više ne postoji niti postoje elementarne pretpostavke da se na bilo koji način može revitalizovati: težišni deo osnovne ciljne grupe konzumenata pre više od decenije napustio je ove prostore.

Posledica čitave ove tužne uvodne priče je praktično i odgovor na pitanje kakvi su nam i kakvi su zapravo i mogli biti muzički predlošći za domaća filmska ostvarenja - u najvećem broju slučajeva kilavi i posve neubedljivi, prilepljeni gotovo sarkastično uz slike koje su se uglavnom bazirale na istim, surovo - dokumentarističkim preslikavanjima dešavanja po srpskim ulicama i stanovima. Takve su bile i prigodne muzičke teme, veoma retko namenski rađene za potrebe filma. Dok se u svetu zahuktavao fenomen saundtrakova, a ni jedan ozbiljniji producent nije mogao ni da zamisli predpromociju svog ostvarenja bez visoko kotiranog kompakt diska na svetskim top listama prodaje, u nas je takav potez od starta bio herojsko delo nesumnjivo osuđeno na potpunu neisplativost i specifičan način "džokerisanja", dokazivanja da je iza čitavog projekta stao neko veoma moćan, a sve u stilu novokomponovane izreke "ima se - može se". Dakle, ono što je u svetu donosilo izuzetno veliku dodatnu dobit kod nas je svedeno na golem luksuz.

Prvo slikovito iskustvo doživeo je projekat "Crni bombarder" Darka Bajića čija je najveća vrednost te 1992. godine bila upravo muziki vrhunac tandema Divljan - Gojković. Iako prepun hitova u izvođenju nadahnute i rokerski veoma harizmatične Anice Dobre, kompakt disk je objavljen u mizernom tiražu koji se nikada nije ni pojavio na tržištu. Retki srećnici koji su uspeli, najčešće jedino preko samog reditelja, da stignu do njega, danas mogu da se podiče da u kolekciji poseduju pravi raritetni dragulj. Da paradoks bude veći, izdavač ovog materijala je bio, u to vreme, veoma moćan diskografski svaštar ZaM valjano "proslavljen" i katastrofalno odrađenom promocijom albuma grupe VAMPIRI koji je, gle zlohude istine, takođe bio rađen kao saundtrak za, na početku pomenuti, film "Mi nismo anđeli". Koincidencija ili ne - nakon kraha svog kapitalnog muzičkog dela originalna postava VAMPIRA se razišla! Gotovo identičan slučaj zabeležen je i nekoliko godina kasnije kada su autori prvog domaćeg gangsta ostvarenja, mega-urbanog pucačkog cirkusa, prepunog "krvoliptanja", "Do koske" za muzičku matricu angažovali izuzetno popularnu i autorski potentnu, u tom trenutku, beogradsku ekipu PLEJBOJ, koja je napravila možda i svoj krunski rad dodajući čitavoj priči i nezaboravni duet sa najgrlatijom hevi - rep pojavom svih vremena na Balkanu (grupa SUNSHINE) u antologijskom hitu "Kokane". Nakon podosta preganjanja album se pojavio na retkim prodajnim mestima, i to samo u, davno pre toga prevaziđenom, kasetnom formatu?!

Verovatno da je jedan od glavih uzroka nedostatka kvalitetnijih i osmišljenijih muzičkih dela, rađenih za domaći film, i to što je usled hronične besparice veliki deo popularnih zvezda '90 - tih bio u krajnje sramnom položaju da ih, čak i nakon dva - tri albuma, finansiraju roditelji, te da imaju tek toliku zaradu da mogu da podgrevaju iluziju da bi jednog dana možda mogli i da žive od svoje medijski pa i koncertno verifikovane popularnosti. U takvim ponižavajućim uslovima mnogi zaista talentovani sastavi nestajali su nakon samo nekoliko godina postojanja, postajući svesni surove istine da im niko ne nudi nikakav ugovor koji bi im barem garantovao plaćeni studio za naredno izdanje. Njihov najproduktivniji period nestajao je u besmislenim lutanjima, preispitivanjima i nedoumicama, tako da ni u kom slučaju nisu mogli biti solidni partneri u nekoj dugoročnijoj akciji osmišljavanja muzičko - filmske koalicije koja bi bila sposobna da u dužem vremenskom periodu održi kontinuitet saradnje. O nadgradnji da i ne govorimo. Dovoljno je pomenuti da smo se od raskošne palete od preko stotinu veoma zanimljivih i u drugim okolnostima isplativih sastava danas sveli na jedva desetak koji su nekako pretekli i održavaju apstraktnu produkciju, - dva albuma u deceniji. O onima koji su imali bilo kakvu priliku da se okušaju i dokažu svoju vrednost i u filmskom svetu u poslednjih nekoliko sezona gotovo je smešno i govoriti. Još uvek živimo u vremenu u kome se veoma strogo vodi računa o tome da se svaki utrošeni dinar vrlo radikalno svede na suve neophodnosti, tako da se stiče utisak da novca ponestane upravo u trenutku kada na red stigne planirani budžet za autorsku muziku. U velikom broju slučajeva sve se svede na sakupljanje već ranije snimljenih uspešnih singlova, dok je jedan od retkih kreativnih poteza načinio autorski tim filma "Munje" koji je, u saradnji sa diskografskim sektorom Radija B92, satkao zaista autentičnu muzičku potku za konačno jedan pozitivistički obojen film. U isto vreme je, prožimajući primarnu radnju i autentičnu atmosferu koncerta, načinio dvostruko dobru stvar - dao čitavom delu jednu do tada u nas nepostojeću dimenziju pravog rokenrol ostvarenja i afirmisao kompletnu plejadu zanimljivih muzičkih stvaralaca. Ovde posebno treba istaći u celuloidnoj umetnosti od tada neiskorišćen talenat Nemanje Kojića (glavnog kreativca sad već svetski poznate grupe EYESBURN), autora hitova "Rizla" i "Fool control" koji su praktično i prodali, u prvom naletu, ovo sjajno osmišljeno, eksplozivno pakovanje.

Sa druge strane je Miša Radivojević, reditelj - heroj "novog talasa", bez čijeg bi dela "Ni na nebu - ni na zemlji" filmografija Srbije '90-tih bila puno manje umrljana. Praktično je priča bila isuviše mlitava i anemična da bi se oduprla agresivnim naletima nikad patetičnije sklopljene muzičke priče Momčila Bajagića, začinjene jednim od najvećih "narodnjaka" prethodne decenije, - "Moji su drugovi". Valja naglasiti da je ceo taj rad imao neskrivene ambicije da bude urbana himna "izgubljene generacije". Ako prosečan bioskopski konzument od čitave fabule pamti jedino tu pesmu, onda se takvo delo zaista može smatrati tragičnim, ali ne, na žalost, u onim okvirima koje je zamislio cenjeni sineasta. Podležući, očito, komercijalnom instinktu onih koji su finansirali film dogodilo se i ono što se, u principu, retko dešava: od prvobitnog projekta stiglo se do video promovisanja novog Bajaginog albuma. Da se ne radi o prevelikoj uticajnosti određenog muzičkog autoriteta svedoči i najsvežiji primer saradnje Duška Kovačevića i Bajagića u "Profesionalcu" u kome, pored dva zaista opšteprihvaćena songa, muzika nije uspela da ugrozi filmsku priču već je, veoma funkcionalno, stavljena u njenu službu.

Načelno, dakle, analizirano - mi u čitavoj ovoj tragi-komičnoj situaciji pukog preživljavanja rok umetnosti imamo tek uplašenu šaku donkihotovski nastrojenih stvaralaca koji su u retkim kreativnim korelacijama sa mladim rediteljima nekako i uspevali da se bave filmskom muzikom, sve dok na vrata tog talentovanog sineaste ne bi zakucali dobro proračunati i platežno obdareni producenti. Od tog trenutka u igru se uvode potpuno nova pravila po kojima za "one hermetične svirače" nema mesta u komercijalnim delima rađenim za široke narodne mase. Pozorište da, - film svakako ne! Hoćemo li da se prisećamo krajnjih dometa DARKWOOD DUB-a, KANDE, KODŽE & NEBOJŠE ili DECE LOŠIH MUZIČARA? Najsrećniji među njima stigoše čak i do omnibusa "Paket aranžman" kog ni mnogobrojne lokalne televizije ne nalaze za shodno da provrte u najnebitnijim terminima. Tu je još jedan poluuspešan pokušaj Darka Bajića da potenciranjem zrenjaninskog sastava ORUŽJEM PROTIVU OTMIČARA u "Balkanskim pravilima" načini mecenarski iskorak i potpomogne tada mladu i sofisticiranu brit-yu-pop grupu u nadgradnji karijere. Poluuspešan, jer ovi to nisu ni znali ni umeli da iskoriste, već su potonuli u močvarno tle znano kao srpski šou biznis. Iz čitavog tog "alternativnog" korpusa, kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, izdvajam susret novosadskih prijatelja, Želimira Žilnika i grupe LOVE HUNTERS u gotovo već zaboravljenom prevremenom kult ostvarenju "Marble ass". I opet ništa više sem pukog niskobudžetnog ortačenja. Krajnji efekat - nula.

Ni traga od duhovite generacijske nadmenosti koju su '80-tih tako sjajno igrali Dušan Kojić - Koja u svim ulogama, EKV u "Tajvanskoj kanasti" ili multitalentovani Srđan Žika Todorović. Kao jeftini pokušaji (jer takvo je i vreme koje ih je proizvelo) javljaju se visokotiražni, "beskompromisni" reperi, koji se, na meni potpuno neobjašnjiv način, identifikuju sa totalno istim problemima kao i mladi te potpuno neobrazovani američki crnci. Taj govorljivi proleterijat (zlo)upotrebljava se kao "uverljivija" kulisa, naznaka drastične situacije, potpunog bedaka u kom se društvo nalazi. Tu tek nema 'leba. Dakle - ne samo da lutamo već i podrhtavamo sve uz, ipak, očito i dalje neprikosnovene zvuke talambasa Bregovićevih, Zabranjenog Pušenja ili Neše Galije. Nema greške. Uz oskudnu filmsku produkciju naravno da je jako važno ko će garantovati besprekoran uspeh - u prošlom milenijumu provereni majstori. Za ostale ostaju samo mrvice i večni, davno već izanđali epitet "alternativni". Zna li neko uopšte u ovoj zemlji, a da je uticajan faktor u kreiranju umetničkih standarda društva, da otvori internet ili pogleda i posluša koje se bogatstvo novih rok oblika, veoma isplativih, razvilo pod sveprisutnim gunjem mega starleta - Madone, Britni ili Kajli? Ukoliko se ozbiljno uzme u obzir činjenica da jedino kod nas, u čitavom svetu, rivajvl muzike '70-tih podržavaju originalne zvezde tog vremena a ne njihovi bar 30 godina mlađi naslednici puni adrenalina i da se i u čitavoj državi mediji već deceniju ipo ponašaju kao da u nas rokenrol '90-tih faktički i nije postojao, već su svi ostali tamo negde kod Crvene Jabuke i Kemala i njihovog levog skretanja u "Nekako s' proleća", dolazimo do logičke katarze - nakon čitavog ovog prebiranja po komadićima koji ne prave gotovo nikakav pazl - novi muzički trendovi u srpskoj kinematografiji '90-tih NE POSTOJE! Čitav taj čin eutanazije je obavljen još u svima dobro znanom omnibusu "Kako je propao rokenrol", čijem smo se naslovu godinama kasnije potuljeno podsmevali pri svakoj simboličnoj pirovoj pobedici koju bi izvojevao neko od "naših", večito na "vrućem" protivničkom terenu, okružen hiljadama nezainteresovanih turbo devojčica. Jednostavno je izgubljena jedna od najbitnijih emotivnih karika zbog koje su generacije pre toga počinjale da sviraju rokenrol: biti glavni u društvu.

Kako je ciljna grupa današnjih potencijalnih bioskopskih gledalaca u Srbiji gusto - maglovita ( postaju i generalno gledano "Mohikanci" - žalosno spremni da trampe "Betmena" za bilo koji domaći produkt), možemo samo u košmarnim snovima zamisliti koliko je minoran onaj njen komadić koji se interesuje, čak, i za muziku. Bolje je ne izazivati sudbinu stojeći kraj izlaza iz sale sa nedužnim pitanjem na usnama - "kako vam se svidela naslovna tema?". Apatija - arogantna, glupa i gluva. Prosečan, retki, konzument domaćeg, nazovi savremenog, muzičkog duha ne zna, a i ne interesuje ga šta je bilo pre... šta je prethodilo onom što on sluša, ko su biološki roditelji toj zvučnoj slici koju on poštuje i sledi. Suviše je sveden na čistu pozu.  Zato još dugo u ovoj zemlji neće biti ni nove generacije muzičkih časopisa, kao osnova celokupne zdrave rok industrije, niti elementarno obaveštenih i lucidnih rok novinara - vrste u sigurnom, ni malo elegantnom izumiranju, osuđene na diletante početnike koji nisu zadovoljili čak ni urednike sportskih rubrika.

Bez čitanja i pisanja nema civilizacije a ona negdašnja ciljna grupa od 15 do 19, koja je nemilice trošila na nove ploče i dobre knjige, u ovom trenutku najsurovije rečeno - nit' išta zna nit' želi da nauči jer joj je lakše da ne napreže oči il' um za tako banalne stvari od kojih se ne živi, koje nemaju baš nikakve veze sa dobrim kolima i egzotičnim zemljama. Početkom '90-tih oslobođen je zli duh primitivizma, kulminirajući filmom Dragane Mirković "Slatko od snova" u kojem mitsko otelotvorenje rokenrol cara sa Balkana Rambo Amadeus biva izvrgnut apsolutnom porazu od strane hirovite folk dive. Već od tog trenutka su nam istinski genijalni umetnici postali samo zamenljivi čistači cipela nedobudnim kafanskim veličinama napumpanih grudi i ćelavih mecena sumnjive prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Najbolji pokazatelj neprimetnosti svega onoga što se izrodilo zadnje decenije 20. veka u gotovo frigidnoj audio - vizuelnoj vezi verovatno da jeste i opravdani strah svakog bolje upućenog lokalnog filmofila da se debelo ne obruka ako dobije u zadatak da nabroji makar deset svojih omiljenih domaćih filmskih songova nastalih u dotičnom periodu. Deset možda i nabroji. Omiljenih - teško. Što bi rekla čistačica Milkana, moj omiljeni lokalni filozof: "Rezultat ti je 15 : 5. Nerešeno!"

Ivan St RIZINGER