ROCKanje

    Direktor Nišvil produkcije Ivan Blagojević potvrdio je da će prve večeri Nišvil festivala (14 – 17. avgust) nastupiti legendarni britanski, radijski i klupski DJ, producent i izdavač Gilles Peterson. Iako ni njegovi solo setovi nikada nisu šablonski, Petersonov nastup u Nišu imaće i priličnu dozu ekskluziviteta  jer će specijalno za ovu priliku nastupiti  u duu sa možda i najvećom novom nadom acid jazza, jazza i soula, kako u vokalnom tako i autorskom pogledu – pevačem Džoseom Džejmsom (Jose James).

 (Dalje)

Mogu se zamisliti u studiju, ali živi nastup…Nešto bi me moralo natjerati da ponovo okupim “Azru” • Kada sam ja bio tamo, svi su išli na Lepu Brenu…

- Novinari me koriste kao toalet-papir. Ili me krate ili natežu - kazao je u svom stilu ovaj legendarni muzičar... Tako smo sa ovim rokerom u privatnom razgovoru proveli skoro sat. Kada smo već pomislili da od intervjua nema ništa, Džoni se otvorio i zvanično. S obzirom na njegov način života i predodžbu koja vlada o njemu, prilično nas je iznenadilo koliko Džoni poznaje aktuelne informacije s ovih prostora.

Ponovo su se pojavile špekulacije da Vam nude veliki novac da se “Azra” okupi.

Nove su generacije stasale, slušaju “Graciju”, “Balkan”…, a Vas nikad nisu uživo vidjeli na stejdžu.
- Kada sam ja bio tamo, svi su išli na Lepu Brenu. Jesam li ja za to sada kriv? Ili su išli na Merlina. Kada si tamo, onda te ne primjećuju. Ali, nije to tako strašno.
Da li ste čuli da se Bregović povrijedio nakon pada s višnje?
- Da, čuo sam. Proći će ga to. Čitao sam i kako su mu se obradovale medicinske sestre i šta pričaju o njemu.
On želi odmah svirati.
- Kad ima rasprodane koncerte. Ko bi to odbio?
Vi odbijate, a imali biste i Vi rasprodane koncerte.
- Nije to tako jednostavno. Najprije trebate rasprodati, a ne nagađati. Nisam ja Brega.
Po čemu ste drugačiji?
- On proda sve koncerte, a ja ne. Ne mogu se ja nikada mjeriti sa Bregom. Vidim po “Youtubeu” - ja imam 100.000 slušanja, on milion i po. Znači, deset puta me šiba…
Cjelokupan tekst dostupan je čitaocima “Dnevnog avaza” i pretplatnicima online izdanja. Izvor: Dnevni Avaz

Ono što je u nekoliko prethodnih intervjua najavljivao gitarista sastava Toto, Steve Lukather, sada je i zvanično objavljeno, Toto više ne postoji. Bilo je dosta nagađanja da li će se bend raspasti ili ne, niko iz benda nije davao izjave, ali glasine je potvrdio Lukather:

„Želim da dam zvaničnu izjavu pošto sam u proteklih dana primio ogroman broj poruka, mail-ova i telefonskih poziva. Istina je da sam napustio Toto. Ne postoji više Toto. Saopštio sam to momcima iz benda pre poslednjeg dela naše turneje. Imali smo neslaganja po pitanju pristupa poslu. Druga činjenica je da sam ja bio jedini koji je bio prisutan od prve probe do poslednjeg koncerta. Kada je Jeff umro deo nas je nestao sa njim. Proveli smo mnogo lepog vremena zajedno. Simon je zamenio Jeffa u najnezgodnijem trenutku. Bobby je bio izvan benda 16 godina, zatim se vratio, a priče o drugim pevačima već znate.

 (Dalje)

Ukoliko kao određenu vrstu emotivnog graničnika uzmemo ostvarenje Srđana Dragojevića "Mi nismo anđeli" koje po svojim elementima duhovito-nadrealne priče svakako pripada razbarušenoj neobaveznosti, kako sadržajnoj tako i muzičkoj druge polovine '80-tih, kompletna naša odtadašnja kinematografija, a samim tim i nepostojeća diskografska industrija koja je, tehnički gledano trebalo da je proprati, svedena je na mučno i sirovo preslikavanje sumorne "sadašnjosti" ili na fleš-bekove koji su je inicirali. Ni traga raznovrsnosti neophodnoj da se stvori potreban spektar audio-vizuelnog doživljaja koji bi, pak, svojom kreativnošću i novim, višim dometima uticao na konzumente koji su i sami, kataklizmom društvenih vrednosti, pre postali ništavne sive individue no raspoloženi i nepretenciozni svaštari, a njih je u ranijim periodima bilo na svakom koraku. (Dalje)

    Knjiga-dokument "Devojčice i dečaci sa Dunava" Vladimira Nedeljkovića koja je svojevrstan prilog istoriji urbane kulture Novog Sada predstavljena je u Zavodu za kulturu Vojvodine.
Iako se tekstovi odnose na dešavanja od 1962. do 1972. godine, autor je uspeo da kroz svedočenja samih aktera i novinskim člancima iz tog doba dočara atmosferu grada u poratnom vremenu i periodu neposredno pred 60-te kada je polako, ali sigurno Novi Sad počeo da prima uticaje i sa Zapada. Mladi su slušali Radio Luksemburg, u Studiju M nedeljom pre podne presnimavali su singlice koje su "odabrani" donosili iz Londona i posećivali su dva do tri mesta na kojima su do 22 sata mogli da čuju poneku grupu čiji članovi su svirali na ručno sklepanim instrumentima. Ipak, svedočenja brojnih aktera tog neponovljivog vremena ukazuje čitaocu da je to bilo zlatno vreme novosadske kulture kada su umetnici pratili i stvarali svetske trendove. (Dalje)

"Posle decenije rima - rekao sve što znam,i nemam šta da dodam... mogu samo još jednom sve iz početka da probam...!"

    Kruševacka rep scena jeste scena kojoj dugujem gotovo - sve. Oni su oduvek bili bedem pravih vrednosti kad je emsijanje u pitanju, “odabrani” koji su odabrali da ostanu negde u pozadini, pomno motreći na ostatak scene i nenametljivo utičući na njeno oblikovanje. Šire mase biće da su čule jedino za Suida, a možda ni za njega - ozbiljna poezija sklopljena uz ritam još uvek nije stvar koja interesuje svakoga, mnogi osporavaju ikakvu umetnost u svemu tome - a, istini za volju, poznajem malo ljudi koji su se uopšte potrudili da skontaju o čemu Suid govori u pesmama, iako ga slušaju.